MOŽDA TI I JA OPET NEKAD

jer mi je tvoja ljubav bila najlepši spas.

Nisam tražila bogatstvo, ni poklone, ni sjaj,
samo da me voliš i da ljubavi ne dođe kraj.
Samo da se boriš, da ne odustaneš od mene,
da ne postanem strankinja posle tolike uspomene.

Al’ mi nismo znali kako ljubav da sačuvamo,
pa smo jedno drugo boleli, umesto da se čuvamo.
Pravili smo greške, gubili se u tami,
a ja sam se borila da ne ostanemo sami.

Kad bi nešto krenulo loše, ja sam tražila spas,
ja sam želela da popravim sve što je bilo između nas.
Možda nisam znala kako treba da se borim,
ali jedno nikad nisam prestala — da te volim.

Možda sam i grešila, možda nisam bila u pravu,
ali nikad nisam želela da izgubim ljubav pravu.
I kad mi je bilo teško, nisam želela da odem,
jer sam verovala da ćemo do srećnog kraja da dođemo.

A ti si polako počeo da se udaljavaš od mene,
dok sam ja još zamišljala naše zajedničko vreme.
Ja sam čuvala ono što je ostalo od nas,
a ti si možda već gasio naš poslednji spas.

I dok sam tražila način da ponovo budemo mi,
ti si već razmišljao o životu u kojem mene nema više ni.
Možda nisi znao koliko me svaka promena boli,
dok sam ja verovala da me tvoje srce još voli.

A ja te još volim, a ti nisi moj,
još te tražim u snovima, još pamtim osmeh tvoj.
Ti si rekao da više nema nas,
a ja bih dala sve da još jednom čujem tvoj glas.

Kako da prebolim dve godine i sve,
kad svaki deo moga srca još pripada tebi, ne?
Ti si otišao, a ja ostala u tami,
da se pitam kako smo od ljubavi postali stranci sami.

I dok ti nastavljaš život, ja se borim sa sobom,
jer svaki lepi trenutak još me povezuje s tobom.
Možda ću se nasmejati i reći da sam dobro,
al’ niko neće znati koliko mi je srce slomljeno.

Rekao si da me ne voliš kao što si nekad voleo,
da se osećaj promenio, da si se od mene odvojio.
Rekao si da veza na daljinu više nije to,
a ja sam se pitala: „Zar ti naše nije značilo?“

Rekao si da ne možeš da nastaviš ovako,
a ja sam se pitala kako tebi može biti tako lako.
Kako možeš da odustaneš od svega što smo bili,
od svih onih dana kada smo jedno drugo ljubili?

Rekao si da više nećeš devojku na daljinu kao mene naći,
a ja sam poželela da te te reči nateraju da se vratiš.
Jer ako sam ti bila posebna, ako sam ti toliko značila,
zašto sam na kraju sama ostala, dok sam tebe volela?

Možda ćeš me pamtiti po ljubavi koju sam ti dala,
po svim onim noćima kada sam te čekala.
Ali ja ću pamtiti i ono što me najviše boli —
da sam ja još želela nas, dok si ti prestao da me voliš.

A ja te još volim, a ti nisi moj,
još te tražim u snovima, još pamtim osmeh tvoj.
Ti si rekao da više nema nas,
a ja bih dala sve da još jednom čujem tvoj glas.

Kako da prebolim dve godine i sve,
kad svaki deo moga srca još pripada tebi, ne?
Ti si otišao, a ja ostala u tami,
da se pitam kako smo od ljubavi postali stranci sami.

Mesec dana prošlo je otkako ne čujem ti glas,
a meni se čini da je prošla čitava večnost bez nas.
Još uvek mi nedostaješ, još uvek mislim na tebe,
i još uvek se pitam da li se nekad setiš mene.

Ne znam da li nekada pročitaš poruke stare,
da li te uspomene zabole kad se svetla ugase.
Ne znam da li ti nedostaje ono što smo bili,
ili si sve naše dane u prošlost ostavio i zaboravio.

A ja još pamtim svaki razgovor, svaki naš plan,
i pitam se da li ću te preboleti jednog dana.
Jer srce ne razume da je zauvek kraj,
kad još uvek čeka nekoga ko mu je bio čitav svet i sjaj.

Ponekad poželim da ti napišem: „Nedostaješ mi“,
da priznam da te volim i da još sanjam nas, mi.
Al’ onda se setim da si ti izabrao kraj,
pa obrišem sve što napišem i suzama poželim mir i sjaj.

Pre dve nedelje napisala sam ti sve što sam krila,
sve ono što sam osećala dok sam te još volela.
Možda sam se nadala da ćeš mi reći: „Vrati se,
ne mogu bez tebe, još uvek volim te.“

Al’ ti si mi napisao reči koje još pamtim i sad:
„Možda ti i ja opet nekad“ — i u meni se probudio nada.
Ja sam ti odgovorila: „Možda“, sa hiljadu želja,
a u meni je još živela naša nekadašnja sreća.

Ti si moju poruku lajkovao i tu se završio razgovor,
a ja sam ostala sama, sa srcem koje traži odgovor.
Tako malo reči, a toliko suza zbog nas,
jedan lajk i tišina umesto poslednjeg „čuvaj se“ za kraj.

Možda nisi znao da sam se nadala više,
da sam čekala reči koje bi sve naše brige izbrisale.
Možda nisi znao da sam želela da kažeš: „Nedostaješ mi“,
da još uvek postoji nešto što nas može spojiti.

A ti si samo lajkovao, i razgovor je stao,
a deo mene se pitao da li si me ikad stvarno upoznao.
Jer da si znao koliko te još volim i koliko mi značiš,
možda bi shvatio koliko boli kada bez reči odlaziš.